Tuesday, November 3, 2009

КРЕМЕН И СВИЛА

Зборувај ми душиче
убаво ми зборуваш
ме храниш
ме поиш
нежно ме милуваш
така мајка ми ме милуваше по косата
кога и заспивав во скутот.

Гледај ме душиче,
нежно ме гледаш
ме галиш,
ми годи,
како што ме гледаше кога се замомував,
кога полна со себе покрај тебе поминував

Јас знаев дека постоиш
зад седум планини и седум мориња,
за мојата приказна измислен
за мојата душа извајан
од најтврд кремен
и најфина свила
само чекав да ме побараш

No comments:

Post a Comment