мирно и пополека
ем сигурно, ем спокојно
ја допираш светлината.
Грст свилен земаш
со раце ја обликуваш,
а нејзе и' годи.
Ми мрднувам, ни трепнувам,
ни воздух земам, не пак глас
да не згрешам,
да не прекинам,
па магијата ја растурам
- само и' завидувам...
Monday, November 2, 2009
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment