Кога умираше,
седнат на фотељата
со ветвите раце прекрстени,
и главата в земи наведната,
не знам дали тагуваше...
дали се лутеше...
што му ја украдоа
младоста од нозете
и песната од грлото.
Ама знам дека го чувствуваше
безнадежот и товарот
на тие околу него,
кои зборуваа за некои нови случки
ни малку битни
и нестрпливо чекаа...
да раздадат за душа.
Во мислите му шепнав...
...
...ништо не му шепнав
само го погалив.
Tuesday, November 3, 2009
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment